Motiv za pešačenje

Buđenje proleća

 

Nekoliko sunčanih dana i telo je već detektovalo proleće. Valjda je u biti čoveka da se sa buđenjem prirode, produžetkom dana, probudi iz zimskog sna. A to shvatimo kad zasvrbe tabani od želje za pešačenjem.

Početak planinarenja
Buđenje proleća

 

Kako je i kalendarski stiglo proleće, dani su topliji i duži, tako svi krećemo u svoje mikro kampanje da se pokrenemo, da što više budemo u prirodi. Motivacija je uvek na visokom nivou, tako pred sebe postavljamo razne ciljeve.

Sa društvom se u toku nedelje dogovaralo kako bi bilo najkvalitetnije provesti prvi pravi prolećni vikend. Opšti stav je bio: hajde da se malo aktiviramo!

Kao što to uvek biva, početak rasprave… nema love a ni vremena za skupe egzibicije… Pa se tako zaključilo da je pravi trenutak da se prihvatimo stare dobre: „put pod noge i u dugu šetnju“!

Motivacija za neodlučne

 

Kako bi organizacija uspela,  bila sa  smislom i redom, otišli smo do Beogradskog planinarskog društva „Pobeda“ koji organizuje najbolje pešačke ture, malo se raspitali i odlučili da se prijavimo za jednodnevni pešački izlet do drugog vrha Homoljskih planina, tačnije do vrha Veliki Vukan koji se nalazi na 825 metara nadmorske visine.

Pogled sa vrha
Veliki Vukan

 

Prvo, u kontekstu opšteg kukanja (opravdanja za pasivnost), treba navesti da je cena za takav jednodnevni organizovani pešački izlet skoro pa simbolična. A tek ako želja za boravkom u prirodi pobedi poriv da se sunčani dan provede u gradu, kafiću, onda smo finansijski još i na dobitku…

Ako se planu priđe pozitivno i iz uživanja, onda ni rano ustajanje zbog polaska ne pada teško – šta više, iznova će iznenaditi lepota prolećnog jutra na otvorenom. Ne može ni da se poredi sa onom koju iz kreveta pokušavamo da dokučimo kroz prozor iza zavesa.

Put pod noge

 

Srbija je prošarana različitim prirodnim celinama a svaka od njih ima jedinstvena i nadaleko čuvena sela i običaje…

U regionu Homoljskih planina nalazi se selo Kamenovo, nadaleko čuveno po proizvodnji meda. Nije propuštena prilika da se kupi nešto od autentičnih proizvoda…

Posle zaslađivanja, a pre početka pešačenja, ne treba propustiti priliku da se svrati u manastir Gornjak.  To je pravo mesto za usredsređivanje misli na pozitivne stvari a pred predstojeću  avanturu.

Na pešačkim turama je sigurno da će se okupiti dobra ekipa, ljudi koji su se organizovali zbog iste želje da provedu dan u prirodi, da iskušaju sebe u zadatom cilju. Posebno motivišući deluje žamor klinaca koji sa nestrpljenjem i velikim elanom ne mogu da dočekaju da se nađu u pravoj šumi. Njihova pitanja i zaključci o prirodi deluju potpuno relaksirajuće…

Tako je uz osmehe misija trosatnog penjanja mogla da započne. Nema takmičenja, nema pobeđenih, bez predrasuda da li će neko moći, uspeti, zbog godina ili predhodne fizičke spreme, u starim udobnim patikama bez modnih detalja…

Misija potpuna – priroda i atmosfera u njoj, zadovoljstvo svakim napravljenim korakom,  motivacija koju daju ljudi oko tebe, a dok pogled na predeo čini nepokretnim, vodič već poziva pokret! I govori: “Ima još da se pešači i vidi…”

Vežbanje istrajnosti, uključi telo i usredsredi mozak.

Osećaj neopisivog zadovoljstva kada se posle svih fizičkih muka dođe na vrh, cilj pešačenja barem za taj dan, nestvarno lep pogled.

Osećaj zajedništva, sendvič na vrhu koji je sigurno barem duplo slađi nego kod kuće…

Na tom mestu, 825 metara ste bliže nebu, suncu…  Kako ne poželeti da sledeći put bude još bliže.

Advertisements

Časovi ljubavi

 I u dobru i u zlu

 Rekordna poseta na jednoj košarkaškoj utakmici je u vlasništvu navijača

Partizana. Marta 2009. u Beogradskoj areni na utakmici top 16 faze između Partizana i Panatanaikosa bilo je 22.567 ljudi.

Atmosfera na početku utakmice, na kojoj je bila rekordna poseta.
Arena, Partizan-Panathinaikos

Nije to bila navijačka odanost za trenutni uspeh. Podrška navijača „parnom valjku“ je uvek u proseku među najvećim na sezonskom nivou. Da li je to fanatizam? Možda neobjašnjiva strast? Nešto što se prenosi porodičnim nasleđem?  Ili je možda sve to, i više od toga…?

 Sigurno je, međutim, da to nije pitanje trenutnog rivalstva, jer je sasvim uobičajena pojava da hala bude ispunjena do poslednjeg mesta i onda kada u goste dolazi protivnik koji nema zvučno košarkaško ime a rezultat meča ne odlučuje o ishodu utakmice velikog rezultatskog značaja. Partizanova publika se ne vodi zvučnim imenima koje će ugostiti već joj je bitno što igraju njihovi ljubimci.

 Reči navijačke pesme „Volim ga ko oka dva“, koje odjekuju iz svih delova hale, čuju se i sat vremena pre prvog sudijiskog zvižduka, a po završetku utakmice, nezavisno od rezultata, navijači pevaju pesmu sa svim igračima u dva glasa. 

Nezaboravna atmosfera o kojoj se priča

Evropski mediji sve više pišu, analiziraju fenomen atmosfere koja se može doživeti samo na Partizanovim utakmicama. Igrači koji su dolazili da igraju protiv „crno belih“ i danas prepričavaju utiske  koje su samo u beogradskom hramu košarke doživeli. Često postavljaju komentare na društvenim mrežama u kojima pominju svoje oduševljenje  što su imali priliku da igraju u takvom ambijentu. 

 Verovatno se sve ovo može definisati kao večita „euforija“ koja prati Partizan, jer se pesma podrške može čuti i sat vremena posle izgubljene utakmice.  Kao onda 2001. kada je Partizan doživeo jedan od najubedljivijih poraza na domaćem terenu od Makabija. Ovaj prizor je izmamio i protivničke igrače da se vrate u halu, da osete jedinstvenu atmosferu podrške voljenom klubu.

 Veliki minus na poluvremenu ne pokoleba Partizanovu publiku, nego šta više, da dodatnu energiju za još glasniju pesmu. Na krilima podrške, rezultat se preokreće do pobede. U ovakvoj atmosferi Partizan je prejak za svaki tim, bile su izjave protivničkih trenera pose ovakvih utakmica, i pobeda nad njima čini se gotovo nemogućom

 Pesma i buka koja ometa koncentraciju je u nekim, uglavnom ključnim trenucima,  toliko glasna da nije bilo igrača koji je izdržao takav pritisak i promašio koš za često upravo ključne poene.

 Ta buka je bila motiv stručnjacima sa elektrotehničkog fakulteta, da izmere buku u hali i uporede je sa bukom avionskog motora. 

Navijačka himna

 Zaštitni znak grobara je i njihova navijačka himna koja se peva pred sam početak utakmice. Španski sportski magazin „Marka” pokrenula je nesvakidašnju anketu čiji je cilj odabir najlepše navijačke pesme na svetu. Uoči samog kraja ankete, Partizanova himna „Da volim crno-bele”našla se na neverovatnom petom mestu.

 Časovi ljubavi, kako ovu neizmernu podršku definiše trener crno-belih Duško Vujošević, su obostrani, što ne propušta  da istakne u svakom obraćanju novinarima

 Još uvek se prepričavaju događaji kada se tvrda navijačka vera prenela na ruke Saše Đorđevića ili Dušana Kecmana koji su pogađali iz nemogućih pozicija i time doneli najveće uspehe svom klubu.  Igrači koji odu u inostranstvo a kasnije sa svojim novim klubom dođukao gosti u Beograd protiv svog bivšeg kluba uvek su toplo dočekani pozdravom cele dvorane.

Kulturno osvešćena Partizanova publika

 

Dešavalo se da navijači iziritirani nekim sumnjivim potezima sudija ospu paljbu kovanica i upaljača na teren, pa je klub zbog toga u više navrata bio novčano kažnjavan. Ali jednom kada se u tome preteralo i kada je zaprećeno da će kazna biti zabrana igranja pred publikom. Odmah na sledećoj utakmici Grobari su na ulazima u halu postavili kutije u koje se sakupljao novac za plaćanje kazne.

 Beogradska publika je kulturno  osvešćena, poštuje različitost, i to pokazuje pažnjom i potpunom tišinom u hali,u trenutku promocije i govora dece,učesnika specijalne olimpijade,sto se dešavalo neposredno pred neke od utakmica na kojima su oni bili gosti.

  Možda je definicija ovakvog odnosa prema klubu  jednostavno čudesna ljubav. Možda ne treba analizirati, već treba pozivati da se tako nešto doživi. Pa da svako od nas pokuša da ovoj pojavi da ime. Što se mene tiče: „CRNO-BELI BRAVOO BRAVOOO!

This WordPress.com site is the bee's knees