Buđenje proleća
Nekoliko sunčanih dana i telo je već detektovalo proleće. Valjda je u biti čoveka da se sa buđenjem prirode, produžetkom dana, probudi iz zimskog sna. A to shvatimo kad zasvrbe tabani od želje za pešačenjem.
Kako je i kalendarski stiglo proleće, dani su topliji i duži, tako svi krećemo u svoje mikro kampanje da se pokrenemo, da što više budemo u prirodi. Motivacija je uvek na visokom nivou, tako pred sebe postavljamo razne ciljeve.
Sa društvom se u toku nedelje dogovaralo kako bi bilo najkvalitetnije provesti prvi pravi prolećni vikend. Opšti stav je bio: hajde da se malo aktiviramo!
Kao što to uvek biva, početak rasprave… nema love a ni vremena za skupe egzibicije… Pa se tako zaključilo da je pravi trenutak da se prihvatimo stare dobre: „put pod noge i u dugu šetnju“!
Motivacija za neodlučne
Kako bi organizacija uspela, bila sa smislom i redom, otišli smo do Beogradskog planinarskog društva „Pobeda“ koji organizuje najbolje pešačke ture, malo se raspitali i odlučili da se prijavimo za jednodnevni pešački izlet do drugog vrha Homoljskih planina, tačnije do vrha Veliki Vukan koji se nalazi na 825 metara nadmorske visine.
Prvo, u kontekstu opšteg kukanja (opravdanja za pasivnost), treba navesti da je cena za takav jednodnevni organizovani pešački izlet skoro pa simbolična. A tek ako želja za boravkom u prirodi pobedi poriv da se sunčani dan provede u gradu, kafiću, onda smo finansijski još i na dobitku…
Ako se planu priđe pozitivno i iz uživanja, onda ni rano ustajanje zbog polaska ne pada teško – šta više, iznova će iznenaditi lepota prolećnog jutra na otvorenom. Ne može ni da se poredi sa onom koju iz kreveta pokušavamo da dokučimo kroz prozor iza zavesa.
Put pod noge
Srbija je prošarana različitim prirodnim celinama a svaka od njih ima jedinstvena i nadaleko čuvena sela i običaje…
U regionu Homoljskih planina nalazi se selo Kamenovo, nadaleko čuveno po proizvodnji meda. Nije propuštena prilika da se kupi nešto od autentičnih proizvoda…
Posle zaslađivanja, a pre početka pešačenja, ne treba propustiti priliku da se svrati u manastir Gornjak. To je pravo mesto za usredsređivanje misli na pozitivne stvari a pred predstojeću avanturu.
Na pešačkim turama je sigurno da će se okupiti dobra ekipa, ljudi koji su se organizovali zbog iste želje da provedu dan u prirodi, da iskušaju sebe u zadatom cilju. Posebno motivišući deluje žamor klinaca koji sa nestrpljenjem i velikim elanom ne mogu da dočekaju da se nađu u pravoj šumi. Njihova pitanja i zaključci o prirodi deluju potpuno relaksirajuće…
Tako je uz osmehe misija trosatnog penjanja mogla da započne. Nema takmičenja, nema pobeđenih, bez predrasuda da li će neko moći, uspeti, zbog godina ili predhodne fizičke spreme, u starim udobnim patikama bez modnih detalja…
Misija potpuna – priroda i atmosfera u njoj, zadovoljstvo svakim napravljenim korakom, motivacija koju daju ljudi oko tebe, a dok pogled na predeo čini nepokretnim, vodič već poziva pokret! I govori: “Ima još da se pešači i vidi…”
Vežbanje istrajnosti, uključi telo i usredsredi mozak.
Osećaj neopisivog zadovoljstva kada se posle svih fizičkih muka dođe na vrh, cilj pešačenja barem za taj dan, nestvarno lep pogled.
Osećaj zajedništva, sendvič na vrhu koji je sigurno barem duplo slađi nego kod kuće…
Na tom mestu, 825 metara ste bliže nebu, suncu… Kako ne poželeti da sledeći put bude još bliže.
rnedeljko 